Somborska kaporka
Somborska kaporka je rasa kokoške stvorena početkom 20. veka u Vojvodini ukrštanjem domaće kokoši, francuskog hudana i kokoške „Sulmtaler“. Posle Prvog svetskog rata usaglašen je standard ove rase, ali je celokupna dokumentacija izgubljena tokom Drugog svetskog rata. Šezdesetih godina prošlog veka grupa entuzijasta je ovu rasu ponovo revitalizovala.
Izgled i osobine:
Somborska kaporka je ćubasta kokoš, veoma skladne forme tela, vrlo živahna i temperamentna. Kao srednje teška rasa ističe se dobrom nosivošću, lako se raskvocava i izvodi piliće. Pilići već prvog dana po izleganju imaju malu ćubu na glavi. Po toj rasnoj odlici somborska kaporka je dobila ime. Godišnje snese 200 do 220 jaja, a bolje koke snesu i do 260 jaja. Kokoške sa 6 meseci uzrasta dostižu telesnu masu od 2,5 do 3 kilograma, a petlovi 3,5 do 4 kilograma. Ova kokoš voli prostor, nije probirač u hrani, otporna je na bolesti i promenu klime. Poznato je više varijeteta boje somborske kaporke: bela, žuta, graorasta, plava.
Status: Ugrožena
Veličina populacije u Srbiji: 500-1000 primeraka u 2008. (izvor podatka DAD-IS FAO)
_______________________________________________________________________________________
Banatski gološijan
Banatski gološijan potiče od erdeljskog gološijana. Ova rasa je posebno odomaćena u Banatu pa otuda i potiče njeno ime. Iz Erdelja je ova rasa kokoši doneta prvo u okolinu Kikinde, a odatle se raširila po celoj zemlji. Banatski gološijan je nastao određenom mutacijom gena. Za razliku od erdeljskog gološijana, banatski gološijan ima na polovini vrata malu pufnu od perja. To se u ukrasnom smislu bitno razlikuje od varijeteta od kojeg je nastao. Pored pufne na vratu, često i na glavi ima malu ćubu.Poslednjih godina se radi i na stvaranju patuljastog varijeteta. Do konačnog priznavanja ovog varijeteta, ova kokoš se na izložbama pojavljuje pod radnim standardom.
Izgled i osobine:
Snažanog izgleda, srednje visok položaj tela, go vrat sa malom pufnom na polovini. Telo je oblika valjka, nešto suženo prema vratu i repu. Glava je srednje veličine, najčešće sa lisnatom krestom sa lepo nazubljenim vrhovima. Ima i varijeteta sa ružastom krestom. Vrat je u obliku slova S. Lice je crveno. Leđa su srednje duga, malo povijena unazad. Banatski gološijan je živahnog temperamenta, otporan na klimatske promene i bolesti i u stalnom je pokretu u potrazi za hranom. Ima snažno izražen nagon za leženjem, a koke su odlične majke. Koka velikog varijeteta snese godišnje 120 do 160 jaja prosečne mase 55 grama. Kod pojedinih jedinki je nosivost i znatno veća.Telesna masa petla velikog varijeteta je 2,5 do 3 kilograma, a koke 2 do 2,5 kilograma. Telesna masa patuljastog petlića je 800 grama, a koke 700 grama.
Status: Ugrožena
Veličina populacije u Srbiji: 1000-2000 primeraka u 2008. (izvor podatka DAD-IS FAO)
_______________________________________________________________________________________
Svrljiška kokoš
Ova rasa je nastala u istočnoj Srbiji u široj okolini Svrljiga, gde se najviše i uzgaja i počemu je i dobila ime.
Izgled i osobine:
Glava je srednje veličine obraslam perjem ispod očiju. Kljun je crn. Kresta je mala lisnata sa nazubljenim vrhovima, crvene boje kao i podbradnjaci i zaušnjaci. Vrat je tanak i dugačak. Grudi su uske. Leđa srednje duga i ulegnuta. Rep je veliki i uspravno podignut. Krila su velika i dobro razvijena, što omogućava da dobro leti. Bataci su dobro oformljeni i prekriveni perjem. Boja kože je belo-roze. Perje je crne boje sa zelenkastim odsjajem. Godišnje koka snese 100 do 120 jaja. Lako se raskvocavaju i imaju dobar materinski instikt. Prosečna masa petla je 2 kg, a koke 1,5 kg. Ova kokoš voli prostor, nije probirač u hrani, otporna je na bolesti i promenu klime.
Status: Ugrožena
Veličina populacije u Srbiji: 500-1000 primeraka u 2008. (izvor podatka DAD-IS FAO)
_______________________________________________________________________________________
Kosovski pevač
Kosovski pevač je malo poznata rasa kokošaka koja je rasprostranjena na Kosovu i Metohiji, kao i u nekim mestima Sandžaka. Prvobitno je se pretpostavljalo se da je to autohtona rasa, doneta iz Turske prilikom prodora na Balkan. Međutim istraživanjima od strane nemačkih naučnika i upoređivanjem genetske strukture između petlova denizli pevača i kosovskog pevača utvrđeno je da se radi o dve različite rase. Neki putopisci su je 1936. godine u stranim glasilima nazvali „Gnjilanski muzikale“.
Izgled i osobine:
Glava je krupna, sa jakim kljunom, oči su crne ili nešto svetlije pigmentisane u zavisnosti od boje perja, noge su jake i gole od braon do crne boje, dugačke, držanje tela i glave je visoko, perje dobro priljubljeno, rep je uspravan sa nekoliko sabljastih pera. Kresta se sastoji od dela gromuljastog izraštaja iznad nozdrva iz koga se formiraju dva izraštaja crvena u vidu kozjih rogova. Od ove ovakve kreste na glavi i potiljku je formirana velika ćuba koja je oborena niz vrat. Podbradnjaci su veliki i žarko crveni, a podušnjaci goli, crveni i veliki, često puta belo poprskani. Druga varijanta pernate ćube, koja je za razliku od prethodne-viseće kod ove varijante potpuno uspravna i stoji kao raširena lepeza visine i do 8 centimetara, sa krajevima pera oborenim na jednu ili drugu stranu, a u boji ostalog perja koja je dominantna na telu. Petlovi kosovskog pevača pevaju melodično i dugačko. Dužina jednog pevanja kreće se oko 30 do 40 sekundi, a ima primeraka kod kojih je dužina jednog pevanja i do 50 sekundi.
Ova rasa spada u slabije nosilje. Prosečna nosivost ne prelazi 160 jaja godišnje, bele boje i težine 55 do 60 grama. Koke se često raskvocavaju, dobro leže na jajima i dobro vode piliće. Petlovi počnu pevati u 6 ili 7 mesecu, a koke pronesu u 8 mesecu. Dobro koriste hranu. Petlovi dostižu težinu i do 4 kg., a koke oko 3 kg.
Status: Rizično ugrožena
Veličina populacije u Srbiji: 10-100 primeraka u 2004. (izvor podatka DAD-IS FAO)
_______________________________________________________________________________________
Domaća ćurka
Domaća ćurka dosta svojim izgledom podseća na divlju. Gaji se u gotovi svim krajevima Srbije u manjem broju na seoskim domaćinstvima. U zavisnosti od kraja u kome su uzgajane, uslova držanja i ishrane oformljeni su i pojedini sojevi (jagodinska, palanačka, dobrička).
Izgled i osobine:
Boja domaće ćurke je različita, najčešće je bronzasta i bela, a ređe crna, žuta, siva, šarena. Ćurke leže na jajima 28 dana, a ukoliko se dobro neguje, hrani i pazi, može se u toku godine upotrebiti za više nasada. Odlično vodi i čuva podmladak. Ćurke su prvih nedelja (oko dva meseca), vrlo osetljive, tj. dok im ne izađe bobica na glavi i vratu, odnosno dok ne probobaju. Domaća ćurka je skromna u reprodukciji jaja i godišnje snese 30-50 jaja, prosečne mase 85 gr. Jaja su sa pegama. Masa odraslih ženskih grla kreće se od 3-5 kg, a muških između 5 i 8 kg. Relativno selako tove, a meso im je dobrog kvaliteta. Bilo je pokušaja oplemenjavanja domaće ćurke ali bezuspešno. (Fotografija: Darko Drobnjak).
Status: Ugrožena
Veličina populacije u Srbiji: 100-1000 primeraka u 2005. (izvor podatka DAD-IS FAO)
Domaća guska
Domaća guska je autohtona rasa skromnih proizvodnih osobina. Pretežno se uzgaja u ravničarskim krajevima i slivovima većih reka. Uzgaja se radi proizvodnje mesa, jaja i perja. Vrlo je slična po izgledu i osobinama divljoj gusci. Poznato je nekoliko sojeva domaće guske (somborska, podunavska, novopazarska), iako se po nekim autorima ovi sojevi spominju i kao posebne rase.
Izgled i osobine:
Domaća guska odlikuje nisko, zdepasto telo, mala glava, prilično širok vrat i kratke noge. Glava je prilično mala u odnosu na telo. Kljun je trouglastog oblika i narandžasto-crvene boje. Lice je obraslo perjem i malo izbočeno, oči svetle do tamnoplave boje. Vrat je prilično snažan i izbočen. Telo je kratko, zdepasto i snažno. Boje je bele, sivoplave, belosive i sive. Pare se u januaru ili februaru i obično nosi 10 do 15 jaja. Instinkt leženja je jako izražen. Telesna masa se kreće od 4 do 6 kg. a utovljene mogu biti teške i preko 8 kg. (Fotografija: Darko Drobnjak).
Status: Rizično ugrožena
Veličina populacije u Srbiji: Somborska – nema podataka; novopazarska 10-100 u 2004; podunavska 10-100 u 2004 (izvor podatka DAD-IS FAO)
_______________________________________________________________________________________
Domaća patka
Vodi poreklo direktno od divlje patke i nastala je njenom domastikacijom. Uglavnom se uzgaja u ravničarskim krajevima i u slivovima većih reka u Srbiji. Upotrebljava se za proizvodnju mesa i jaja.
Izgled i osobine:
Svojim izgledom jako podseća na divlju patku. Od nje je nešto krupnija, dužeg i mesnatijeg tela i kraćeg vrata. Izgubila je sposobnost letenja. Boja perja je slična divljoj patci ali se mogu javiti primerci bele boje kao i šareni. Obično počinje da nosi u martu mesecu i sa manjim prekidima nosi 2 do 3 meseca u toku kojih snese oko 60 jaja. Jaja su svetlo zelene boje ljuske. Instinkt leženja nije toliko izražen. Prosečna masa muških jedinki je 2,5 kg., a ženskih 2 kg. (Fotografija: Darko Drobnjak).
Status: Ugrožena
Veličina populacije u Srbiji: Nema zvaničnih podataka
_______________________________________________________________________________________
